У оквиру манифестације „Румско културно лето 2026.“, у Градској библиотеци „Атанасије Стојковић“ представљена је нова песничка збирка „Каравансарај“ Јанике Печија, у издању ове установе. Књижевно вече окупило је љубитеље поезије који су имали прилику да се упознају са делом које отвара простор за размишљање о човеку, животу, пролазности и унутрашњем свету.
Програм је отворио директор библиотеке Дамир Васиљевић Тоскић, док је модераторка вечери била Софија Лакетић. О збирци су, поред аутора, говорили и рецензент Зоран Марошан, који је представио њене кључне мотиве и поетске слојеве.
„Каравансарај“ је деветнаеста књига Јанике Печија и његова шеста збирка поезије за одрасле. Књига је организована у три циклуса – „Завештани појмовник“, „Најбољи део тишине“ и „Корак целине“. Сам назив збирке упућује на каравансарај као место сусрета, проласка и предаха, што у Печијевој поезији постаје метафора човековог животног пута и непрекидне потраге за смислом.
Говорећи о свом новом делу, Печи истиче да ову књигу доживљава као једну од најзначајнијих у свом досадашњем стваралаштву.
„Сматрам да је ово моја најозбиљнија књига у смислу квалитета, пуноће изражавања и порука које сам хтео да пренесем читаоцима. Имам довољно година и животног искуства да могу да станем иза онога што сам написао. Очекујем да ће књига имати добар одзив код читалаца, а чињеница да је седам песама из збирке објављено у часопису ’Савременик плус’ један је од показатеља да сам овом књигом достигао одређени ниво квалитета. Тешко да ћу то поновити, али сам још довољно млад да покушам“, рекао је шеретски Печи.
Он „Каравансарај“ описује као мисаоно-медитативну поезију, насталу као резултат вишедеценијског животног и унутрашњег искуства.
„Реч је пре свега о мисаоно-медитативној поезији. Књига је произашла из мојих вишегодишњих животних и спиритуалних искустава, као и рада на себи у медитативном смислу. Мислим да сам направио поезију која има дубоку проживљеност“, додао је аутор.
Рецензент Зоран Марошан оценио је да збирка читаоца води кроз различите нивое преиспитивања – од односа према стварности и значењу речи, преко тишине и животних искушења, до спознаје да се најдубље истине често откривају у унутрашњем миру и љубави.
Књижевни програм обогаћен је и музиком. Стефан Бодирожа на хармоници извео је „Paganiniana“ Шимчика, а потом и песму „Отвори ми, бело Ленче“, дајући вечери додатну уметничку димензију.
