Како су изгледала винчанска насеља, на који начин су њихови становници организовали простор у којем су живели и шта археолошки налази откривају о њиховој свакодневици – питања су на која нова сазнања пружају истраживања два винчанска локалитета, Аџине њиве – Брајково у Кленку и Средње поље у Брадарцу код Алексинца. О овим истраживањима и животу људи који су на простору централног Балкана живели пре више од 7.000 година говорио је др Драган Милановић, виши научни сарадник Археолошког института у Београду, на синоћњем предавању у Завичајном музеју Рума.
Милановић је објаснио да се предавање заснива на два истраживачка пројекта која се по свом карактеру значајно разликују.
„Једно су Аџине њиве у Кленку, истраживачки пројекат који је било заштитног карактера, где смо истражили огромну површину и имали значајна финансијска средства. Друго је моје истраживање у Алексинцу, на локалитету Средње поље, где су у питању систематска истраживања, уз издвајање сваке године мањих средстава, јер је археологија веома скупа наука“, навео је Милановић.
Управо ова два локалитета омогућила су истраживачима да дођу до нових сазнања о начину на који су винчанске заједнице организовале простор у којем су живеле. Подаци са терена пружају могућност да се, изван појединачних предмета, сагледа целокупни контекст живота једне од најзначајнијих праисторијских култура на простору Балкана.
Винчанска култура заузима посебно место у европској праисторији. Њено језгро налази се на простору данашње Србије, док су трагови њеног утицаја и сродне појаве забележени и на ширем простору Балкана и југоисточне Европе – у Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори, Северној Македонији, Бугарској, Румунији и Мађарској.
Иако је винчанска култура светски научно позната и представља неизбежну тему за истраживаче праисторије широм света, од америчких и британских до француских и немачких универзитета, о самом начину живота људи који су је стварали још увек постоји низ непознаница.
Један од главних разлога је то што ниједно винчанско насеље до данас није у целости истражено, нити је у већини случајева ископан његов већи део.
„Велики број насеља је констатован у Србији. Процењује се да их има више стотина, а вероватно и преко хиљаду. Али поента је да ниједан локалитет није у целости ископан, нити је истражен већи део неког насеља. То је разлог мањка знања о томе како се живело у том периоду – мањка великих, циљаних истраживања. Тако да тек треба да откривамо многе ствари о винчанској култури“, истакао је Милановић.
Винчанци су били део великих промена које су обележиле праисторију Европе. Њихови преци припадали су популацијама које су са ширењем земљорадње и сточарства промениле начин живота – од ловачко-сакупљачког начина привређивања ка животу у сталним насељима.
Та промена донела је и нови однос према простору. Уместо привремених станишта, појављују се насеља која су могла да трају вековима. Према речима Милановића, нека винчанска насеља опстајала су 700, 800, па чак и око хиљаду година.
„То је популација која је оставила велики траг овде на просторима централног Балкана. Али та популација није опстала. Генетска истраживања показују да су се они делимично претопили у неки нови супстрат. Њих су касније замениле или потиснуле друге популације, које су донеле другачији културни и демографски оквир“, рекао је Милановић.
Због тога археолошка истраживања винчанских локалитета немају значај само за разумевање једне праисторијске културе, већ и за проучавање ширих промена које су током миленијума обликовале становништво, начин живота и културни пејзаж Балкана.
