Књига „Све моје речи, сви моји снови“ –Пред читаоцима богати новинарски опус Катице Кузмановић

величина слова

14. децембар 2019.

KaticaДирљиво, на моменте каткад и сетно, пуно јаких емоција, ипак, прожето оним познатим сремачким шеретским духом, ето такво је било књижевно вече на којем је позната новинарка Катица Кузмановић представила своју прву књигу - „Све моје речи, сви моји снови“.

Реч је о књизи новинарских записа румске новинарке која је током своје дуге каријере била сведок многих догађаја и евидентичар многих људских прича и судбина, a близу четири деценије објављивала их је на страницама Сремских новина.

Један део тих прича, из богатог опуса, одабрала је и објавила у овој књизи чији је издавач Градска библиотека „Атанасије Стојковић“.

PublikaРумска библиотека била је синоћ мала да прими све поштоваоце Катициног рада, па је тако организатор дуплирао број места у читаоници како би сви могли да присуствују представљању њеног књижевног првенца.

„Све моје речи, сви моји снови“ се састоји од 26 одабраних прича, како је рекао рецезент књиге, књижевник Тодор Бјелкић - „Приче које на романе личе“. Међу корицама књиге су се нашли, између осталих, светски признати алпиниста, наш Румљанин, Горан Ферлан, културни прегалац Бошко Богичевић, истакнути архитекта Ђорђе Јелача, слепи куглаш Бранислав Викторовић, хроничар Бошко Пауковић, дугогодишња директорица Геронтолошког центра Марија Станојчић Срака (која је, наглашава Катица, најзаслужнија што се одлучила да део текстова уобличи у књигу), али и они мање познати, са занимљивим судбинама, често тешким, чију животну причу никад не би ни спознали да није ауторкиног вичног пера. Домаћи, дођоши, избеглице, па чак и једна керуша... Ту су наравно и њене чувене колумне из Сремских новина - „Док размишљам о нама“.

Као лајтмотив књиге протеже се стара кинеска пословица која гласи: "Пред сваку кућу, бар једном у животу стане златна кочија, питање је да ли је домаћин тог дана код куће".

Katica„Из самог наслова књиге јасно се види - мој занат су биле речи, речи и људи, та чудесна спона између њих. Као новинар рано сам препознала ту џиновску снагу речи.У почетку би реч, после су настала дела. Дакле, речи владају светом, дела су само утопија о некаквој владавини. А те речи могу бити умилне, и благе, и јаке, и опасне. Могу да посеку, али и да зацеле ране. Тако је вековима.Земаљски дани теку, долазе и одлазе у неповрат. Људи се рађају, састају и растају. Стигне и заборав, али, остају речи. Речи негде написане, као вечни чувари свих њихових надања и снова. Драги пријатељи, када прочитате књигу сами процените ко је од ових мојих ликова био код куће, а ко није, када је дошла она златна кочија“, казала је Катица у свом обраћању публици, уз доскочицу да је често кући, али да кочије још увек нема. Она се посебно захвалила издавачу, Градској библиотеци и њеном директору, али и пријатељима који су јој били велика морална подршка.

KaticaСнажне, литерарно уoбличене, понекад и потресне, али надасве истините приче маестралном нарацијом читалачкој публици је приближио Мирослав Бата Нинковић, њен колега, који ју је својевремено и наследио у Сремским новинама.

Нинковић је књижевно вече отворио награђеним текстом Катице Кузмановић „Све моје хунте, сви моји снови" који је освојио Сребрну повељу на II Интернационалном фестивалу репортаже у Сомбору, на који је те 1997. године пристигло чак 1.000 новинских текстова. Од репортаже о тескобном животу врдничког рудара који је копао тоне и тоне мрког угља, а старост је дочекао са мизерном пензијом, те је морао и да краде суварке како би се зими загрејао, не застаје само дах, од те магије речи којом рудар Усаојац дочарава смрт својих другова који су остали у јами и пита се - да ли је тунел још увек кућа чудних душа?, заправо остаје и кнедла у грлу... Посебно на крају када каже да је млађи, опет би у јаму - под земљом је некад лакше...

Незахвално је препричавати оно што је врхунским пером уобличила Катица, напомиње рецезент Тодор Бјелкић, но, морам рећи да и када у неком тексту имамо слабију или некад јачу нит сете, из те сете увек исплива дражесна светлост и сплет боја живота, као што је то нарочито изражено у причи „Пре и после дуге – кад заболи мрак“. „Посебно бих апострофирао ауторкино сећање на несрећну пријатељицу, Анастазију Рагуж, која је несрећно окончала живот, 9. октобра. 2018. године, када је пламен захватио зграду и стан у ком је живела. Збогом све моје илузије да добри људи живе срећно, да умиру лако и брзо – написаће Катица“, рекао је Бјелкић, оценивши да ће књига заувек сачувати имена ванвременских и заслужних људи и много тога што је стварано, што и јесте за памћење.

ObraćanjeЖељко Стојановић, директор Градске библиотеке „Атанасије Стојковић“ пожелео је Катици да књига буде читана колико бар онолико колико је био највећи тираж Сремских новина“.

Катица Кузмановић је, уз Жељка Марковића, сигурно неко ко је прославио репортажно новинарство на овим просторима. У фокусу су јој увек биле људске судбине које је доносила у високом облику новинарског стваралаштва. Мало људи зна да су Сремске новине биле можда најтиражнији регионални лист у старој Југославији, а да је рекордан тираж бројао чак 50.000 примерака. Тако да ја Катици желим да ову књигу прочита бар толико људи“, поручио је Стојановић.

PotpisДуго након завршетка званичног програма Румљани, поклоници и поштоваоци Катициног рада, колеге, пријатељи, бивши сарадници из Сремских новина и јунаци књиге чекали су на њен потпис, а она је баш као и раније на свом радном задатку, сваком поклањала дужну пажњу, разменивши са свима топле речи, покоју анегдоту, исписујући им посвете на првим страницама књиге...

 

Sremske novine